Заборављени богослужни центар
Црква у данашњем мјесту Хани и Хотит, подигнута је у касној антици као једнобродна базилика у равници плодне долине у сјеверном приобаљу Хотског (Љићени и Хотит) језера, данашњег рукавца већег Скадарског језера. Мјесто на којем је црква подигнута је у непосредној близини раскрснице античких путева – магистралног правца ка метрополи (престоници) провинције Превалис, граду Скадру, и споредног пута који је водио у планинску област Плава и Гусиња. Близина античке Дукље упућује да се црква налазила у дистрикту тог урбаног центра области.
Како до локалитета/положај на мапи?
Овај црквени локалитет се налази у близини најсјевернијег врха залива познатог као „Вруће језеро“, и на око 200–300 м сјеверозападно од подножја брда, гдје се налази касно-средњовјековно античко утврђење познато као замак Хоти.
Ранохришћанска базилика у Хотима
Раскош приморске цркве загубљене у вртлогу историје
Примјећујемо да је ранохришћанска црква Хоти скоро идентична старохришћанској цркви Шипкова Главица код Даниловграда, у долини ријеке Зете. Према истраживачима ове ранохришћанске цркве, чини се да је подигнута веома рано, вјероватно крајем 4. и почетком 5. вијека. Смјештен у фортинском предграђу Мартиничке Градине и у близини виле рустике у Под Врху, или других цркава у околини, такође је замишљен као мартиријум. Посебно освећени простор цркве Хоти, дао је доста материјала архитектонских фрагмената са богатом декоративном пластиком са разним мотивима урезаним у рељефу.
Црква у Хани и Хотиту је подигнута као једнобродна базилика са пространим нартексом и двије пастофорије на западном прочељу. Накнадно је испред нартекса призидан улазни трем. Црква је подигнута по јединственом пројекту у којем су поједини простори јасно пропорционисани, са незнатним сужавањем наоса од запада ка истоку, са односом страна и у наосу и у нартексу 1:1,5. Двије простране, готово квадратне одаје сјеверно и јужно од нартекса, преузеле су у извјесној мјери улогу ђаконикона и протезиса, јер ти литургијски простори нијесу били уређени уз олтарску апсиду.
Одаја (пастофорија) сјеверно од нартекса је служила за привремену похрану понуда и прилога вјерника док је она са јужне стране нартекса преузела улогу ђаконикона, односно чувања и припреме литургијске опреме, књиге, списа и сасуда. Црква је била украшена богатом архитектонском скулптуром јер су пронађени фрагменти готово свих елемената који су чинили касноантичко светилиште у цркви – олтарске преграде, парапетних плоча, стубића олтарске менсе – часне трпезе, циборијума – балдахина над олтаром као и стубића прозорске бифоре (удвојеног прозора).
Ипеново откриће и 100 година самоће
Године 1908. аустроугарски конзул у Скадру Теодор Антон Ипен извијестио је о присуству рушевина цркве или манастира у селу Куше и Хотит, на мјесту познатом као „кишца”. Он саопштава да је у кућама сељана око себе видио и два архитектонска фрагмента камена, са клесаним орнаментима. Трећи фрагмент, који се налази у кући близу језера Хоти, Ипен је оцијенио као дио олтара. Годину дана касније, ово мјесто је посјетио мађарски етнограф Франц Барон фон Нопча који се овдје усредсриједио детаљније од Ипенија. Овдје је видио рушевине зидова у веома оштећеном стању, који су се налазили усред обрађеног пољопривредног земљишта.
Нопча је такође описао и нацртао низ архитектонских фрагмената кречњака, које су пронашли мјештани. За вријеме од око једног вијека нико није забиљежио ниједан запис о овом објекту хришћанског култа. У другој половини 20. вијека трагови цркве нијесу примијећени од стране археолошких информативних експедиција, јер су се налазили у забрањеном пограничном подручју. Тек током информативне експедиције, спроведене у прољеће 2003. године, откривене су рушевине познате као “кирза”.
Из обиласка локалитета још једном смо могли да утврдимо локацију, трагове зидова и неке архитектонске фрагменте ове ранохришћанске цркве. Ови налази су били у потпуности у складу са налазима Теодора Ипена и Франца Нопче, почетком 20. вијека. Од тада је околина у којој су се налазиле рушевине оштећена пољопривредним радовима, уређењем и добијањем квадратног камена за коришћење у новоградњи.
Такође, мјесто је стално прекривено сакупљањем камења у околним пољима чак и током друге половине 20. вијека. Овоме се додаје и одлагање смећа из оближње војне јединице на граници. Тек 2019. године створена је финансијска могућност за радове кроз прекогранични пројекат у оквиру Европског ИПА програма.
Нартекс – предворје светилишта
Нартекс је предворје цркве и „најмање свет“ по сакралности простора у односу на наос са олтаром. Зато су прве сахране у касноантичким базиликама обично биле дозвољене у нартексу, али опет у складу са јерархијом покојниковог угледа, било да се ради о приложнику и добротвору цркве или њеном ктитору, од чега је и положај гробнице у нартексу зависио. Нартекс је једини простор у цркви у који су могли ући катихумени који још нису крштени. Трем испред нартекса цркве у Хани и Хотиту дограђен је касније, а у једном периоду тај простор је коришћен за сахрањивање, док у самој цркви са нартексом до сада нијесу забиљежени трагови сахрањивања.
Олтар – претеча православног и католичког култа
Олтарски простор – светилиште је по литургијским правилима у касној антици, а посебно у вријеме владавине Јустинијана I, био у потпуности опремљен каменим инвентаром. О томе свједоче бројни фрагменти које су археолози забиљежили, међу којима су и већи дјелови база и тијела стубова олтарске преграде (темплон), базе и дјелови циборијумских стубова (балдахин над олтаром), олтарских стубића који су носили таблу стола (mensa), дјелови богато извајаних парапетних плоча (cancelli) као и стубова између плоча (plutei). Олтарски двојни прозор (бифора) био је опремљен клесаним каменим стубом и капителом са ранохришћанским крстом у рељефу, али је могуће да су и други прозори у цркви могли бити слично изведени и украшени. Ова количина скулпторски обрађених архитектонских елемената неминовно је последица велике близине муниципијума Дукље, као најјачег урбаног центра тог дијела провинције Превалис, гдје је свакако постојала јака каменорезачка радионица.
